Task Forces

28.04.2020.

GODINA KADA JE ZEMLJA STALA

Pise Dusan Vasiljevic, stratesko planiranje, energetska i ekoloska bezbednost

Da li su percepcija pandemije Covid-19 i njene posledice uzrok urušavanju sveobuhvatnih vrednosti globalnog tehnokratskog društva ili su tek rezultat neodrživog egoizma na kome počiva savremeni koncept neoliberalne ekonomije?

 

Svetska pandemija Covid-19 učinila je ono što se nikada ranije u ljudskoj istoriji nije desilo, osim, možda u ledenom dobu ili u biblijskim apokalipsama. Ceo svet je zastao, ekonomija je ućutala, ljudi su se zatvorili u svoje domove - nema proizvodnje, samo potrošnje stvari koje su nam postale životno neophodne, hrana i sredstva za dezinfekciju. Ostali deo života se preselio u virtuelni prostor, globalni informatički buljon u kome zadovoljavamo svoju egzistencijalnu potrebu za komunikacijom (čovek je, ipak društvenom biće). Jedino ko je u celom ovom scenariju sudnjeg dana na dobitku je sav onaj život oko nas koji inače ne primećujemo i agresivno ga potiskujemo – biljke, bube, ptice, sav živi i neživi svet (osim nas) je prodisao! Nema zagađenja vazduha, nema zagađenja bukom, nema zagađenja čovekom...

 

Jednoga dana i ovo će prestati i tada ćemo se suočiti sa drugom dimenzijom katarze koju ćemo morati da prođemo. Postoje dva ekstremna mišljenja po kojima ništa vise neće biti kao što je bilo i drugo, da će sve biti isto kao pre, samo je pitanje kada. Život nas uči da se sve dešava negde između, ali ono što ne znamo je u kom pravcu će pretegnuti. Istorijski, posle velikih, kataklizmičkih događaja kao što su bili svetski ratovi, ljudsko društvo se spuštalo na bazne, atavističke principe zajedništva i grčevitog entuzijazma. Tada obično dolaze periodi sveobuhvatnog zanosa iz koga proističu veliki zahvati i obnova. Ali, ovoga puta stvar je, ipak, nešto drugačija. Da li je globalna percepcija pandemije Covid-19 posledica globalizma i neoliberalne ekonomije ili je širenje ovog zloćudnog virusa tek okidač kraja ljudskog društva, ovakvog kakvo je sada, to će pokazati neposredna budućnost, ali je nesporno da je ovaj tektonski potres prodrmao čitav svet iz njegovih temelja. Kako će izgledati post korona period, ne može se sa sigurnošću reći, ali koncept neoliberalne ekonomije već inače duže vremena pati od sistemskih nedostataka.

 

Ovako ekstremni uslovi za koje ne postoji istorijsko pamćenje pa ni socio-ekonomski imunitet, otkrio je duboku sebičnost savremenog društva u kome je profit iznad svega, čak i iznad života. Savremeni svet je zapao u globalnu paranoju i socijalnu pandemiju koja je pomerila postojeći sistem vrednosti kroz plimu animalnog straha.

 

Neoliberalni princip koji zagovara tržišne mehanizme za upravljanje svime, pa i javnim potrebama, doveo je to masivnog otuđenje države od pojedinca. U takvom okruženju, kapital je preuzeo sveobuhvatnu kontrolu, po cenu potpunog zanemarivanja osnovnih potreba ljudi i društva u celini. Ta osobina približava Neoliberalizam pervetiranom obliku Neorobovlasničkog društva u kome je bitno da se profit ostvari po svaku cenu. Međutim, treba znati da ova forma ima svoju unapređenu opciju u kojoj oni koji su u službi profita imaju iluziju blagostanja, pa prema tome voljno pristaju na takvu ulogu. To se postiže lažnim standardom koji je fokusiran na potrošnju, zloupotrebljavajući atavističku potrebu za posedovanjem, pri čemu je taj i takav standard kreditiran očekivanjima a ne realnim vrednostima. Tamna strana medalje je manje vidljiva, ona u kojoj se ogleda surova stvarnost: imaš-živiš, nemaš-umri! Društvene potrebe su stavljene u funkciju kapitala, uključivši obrazovanje i zdravstvo a raslojavanja su enormna, (svega oko 2000 pojedinaca poseduje bogatsvo kakvo ima skoro 5 milijardi stanovnika zemlje, a manje od deset posto ljudi poseduje preko 90% svetskog kapitala) sve pod okriljem demokratije i ljudskih prava. Za održanje ovakvih odnosa, uspostavljen je mehanizam koji svima i svakome pruža utisak da sve zna ili može da zna, pa prema tome, pristanak na bezočnu eksploataciju se opravdava time da je to stvar izbora a ne manjka mogućnosti racionalne i realne procene. Spoznaja i znanje jesu pretpostavka racionalnom donošenju odluka (na osnovu raspoloživih informacija). Pravo znanje nedostaje a kao lilihip, pruža se iluzija stvarnosti kroz globalne informatičke i socijalne mreže u kojima možete biti ono što poželite, nekakva osoba iz sopstvene mašte i tako postati deo prihvatljivog i primamljivog virtuelnog života…

 

Međutim, kada su informacije pripremljene ili isprane od suštine, dobija se konglomerat i buka podataka koje je teško filtrirati a njihova masovna konzumacija rađa društvo nekritičnih pojedinaca, društvo jednoumlja i društvo kojim je lako manipulisati. Ovakav pristup nema više nikakve veze sa deklarisanim socijalnim, ekonomskim i političkim sistemima koliko sa uniformnom težnjom elita da svoju moć samo uvećaju i održe.

 

KINESKA PRAĆKA

 

Pandemija Covid-19 je otvorila čitav niz pitanja svrsishodnosti i efikasnosti lanaca snabdevanja.

 

Tokom decenija se proizvodnja iz zapadnog sveta selila u Kinu zbog pogodnosti koje je takav aranžman pružao. Pre svega zbog niske cene proizvodnje. Žmurilo se na nehumane uslove rada, na loše ekološke i socijalne posledice jer jer je profit koji se ostvarivao na svetskim tržištima to “opravdavao”. Kina je, sa druge strane, strpljivo gradila svoj rast na količinama, malim marginama i ogromnom obrtu. U međuvremenu je ta dalekoistočna zemlja postigla zavidan nivo tehnološkog razvoja, čak superiroran u mnogim oblastima i sada je teško vraćati tu istu proizvodnju kući kada se ispostavilo da poremećajem lanaca snabdevanja, pada svetska ekonomija! Istovremeno, pored tehničkih teškoća realokacije proizvodnje i cene razvoja istih ili novih tehnologija kod kuće, treba imati u vidu da su sve inostrane kompanije u Kini morale otvarati zajednička preduzeća sa kineskom državom koja ima učešće u tim firmama od 51% inicijalnog učešća! Dakle, odluke se ne mogu donosti samostalno i povlačenje iz Kine nije moguće učiniti jednostrano i bez ogromnih gubitaka.

 

Šta će se dešavati? Ako uzmemo za primer farmaceutsku industriju koja ima stepen zavisnosti od kineske proizvodnje baznih supstanci u visisi od 80%, ona ima nekoliko scenarija. Može se održati “status quo” u nadi da će sve brzo da prođe i da će se ponovo vratiti stari odnosi i profitne matrice na tržištu, s tim što će se sa izvesnim podnošljivim povećanjem cena nadomestiti gubitak blokade. Ovakvo rešenje najviše odgovara Kini jer će joj učvrstiti poziciju svetskog lidera, olakšati dalji rast i preuzimanje tržišta koja će kontrolisati. Takav pristup je deo njihove dugoročne politike koja se polako ali sistematski primenjuje već vise decenija. Sa druge strane, zapadna ili zapadnjačka industrija time kratkoročno dobija i relativno brzo pokriva nastale gubitke, ali dugoročno upada u zamku duboke zavisnosti od nekontrolisanog dobavljača strateških proizvoda. U današnjoj situaciji je to Kina, ali bi to mogla biti bilo koja druga zemlja, odnosno svaki dobavljač koji domaća ili neka autohtona ekonomija ne može da kontroliše.

 

Drugi ekstremni scenario je da farmaceutska industrija, poučena iskustvom iz još uvek aktualne pandemije, odmah započne transfer tehnologija kući ili u zemlje koje su pod boljom kontrolom zapadnog investicionog kapitala u toj oblasti kako bi tako što pre predupredila istu ili sličnu situaciju kakvu imamo danas. Takav potez bi morao imati snažnu podršku država jer, kako je napomenuto, Kina drži i udeo u vlasništvu tih firm i neće se lako odreći mogućnosti da ima monopol nad određenim tržištem. Njima je jasno da napuštanjem proizvodnje u određenim industrijama gube mogućnost kontrole sopstvene ekspanzije i učiniće sve da se to ne desi. Istina, Kina nije osvajačka vojna sila niti će ona svoje interese pokušavati da zaštiti direktnim vojnim pretnjama, ali i dalje ima čitav niz mehanizama u ekonomskoj sferi pa i u uticajima u čitavom nizu zemalja u kojima ima ozbiljan udeo u lokalnim ekonomijama. Treba znati da kineski ekonomski sistem omogućava brzu realokaciju masivnih investicija u bilo koju industriju i u bilo koju domaću i svetsku geografsku oblast kako bi se podržao neki projekat ili aktivnost koji ne mora doneti momentalni dobitak, ali je deo dugoročne strategije razvoja. Jedan od razloga leži i u tome što Kina ima udeo u vlasništvu velikog dela industrija pa se takvi ekonomski potezi vide i kao dobrobit za državu. Takođe, Kina je vlasnik najvećeg paketa američkog duga.

 

Ovakav scenario, istovremeno otvara čitav niz pitanja na koja trenutno nema pravog odgovora. Izmeštanje, sada već visokotehnoloških industrija iz Kine značilo bi da će, pored samih troškova celokupnog transfera, cena proizvodnje biti veća pa samim tim i cena finalnog proizvoda. Kapital po inerciji teži da zadrži postojeći status pa će pokušati to da reši sa marginama koje su iste ili čak veće od onih na koji se komformno navikao, ali će to značiti značajno veće cene proizvoda. To za sobom povlaći činjenicu da proizvodi neće biti dostupni svim korisnicima na način kao do sada pa će opasti promet i pitanje je da li smanjeni promet uz povećane margine može amortizovati gubitak. Istovremeno, visoka cena onemogućava izvoz domaćih proizvoda i usluga i dodatno smanjuje plasman pa tako otežava povratak investicija u domaću proizvodnju. Ako korisnici nemaju, na primer pristup zdravstvu, to će značiti da se nedostatak lekova i mogućnosti lečenja u nekoj budućoj epidemiji opet može javiti, što obesmišljava celu operaciju transfera tehnologija. Ako bi se, pak, pravio interni paritet cena tako da korisnici imaju dovoljan potrošački kapacitet da im troškovi za ove proizvode ne predstavljaju problem, to bi značilo da su svi cenovni pragovi viši al ii dohodak, i tako u krug… Ovo važi za sve industrije, u realnom i u finansijskom sektoru, bez izuzetka i jedino gde nije u potpunosti tako je kod usluga koje su fokusirane na lokalne potrebe ali su i one su deo celokupnog eko-sistema i ne funkcionišu nezavisno. U svakom slučaju, Kina će pokušatri da se nametne kao pokretač nove konsolidacije sa ciljem da učvrsti svoju poziciju globalnog snabdevača u trenutku dok druge zemlje još štucaju u oporavku.

 

Globalizam je mrtav – živeo globalizam!

Globalizacijom protiv globalizacije

 

Kakve se promene realno mogu očekivati? Oporavak i dalji nastavak će se dešavati u višedimenzijalnom prostoru (sa barem tri promenljive: industrija, društvo sa pojačanim egzistencijalnim strahovima i životna sredina) i ne može se svesti samo na vreme i ekonomski rast. Moguće je da će doći do, ako ne potpunog redifinasanja a ono sigurno do prilagođavanja ekonomskih modela sa težištem na veći stepen samodovoljnosti nacionalnih ekonomija i skraćivanje lanaca snabdevanja gde god da je to moguće. Verovatno će doći i do fragmentacije globalnih ekonomskih odnosa, dekompozicije tokova roba i usluga (možda i novca) i do nacionalnih konsolidacija. To će verovatno dovesti do kreiranja većeg broja zatvorenih unutrašnjih ekonomskih krugova i neke vrste tangecijalne ekonomije gde će spoljnji ekonomski odnosi biti znatno svedeniji i samo oslanjati na nacionalne ekonomije. Pitanje je kako će se takav koncept hermetizacije nacionalnih prostora odraziti na investicije koje su danas globalne i ne poznaju granice pa se i ulaganja planiraju tako da je povrat u velikoj meri uslovljen međunarodnim tokovioma roba i usluga. Verovatno će doći do izvesnog usitnjavanja investicionih paketa i dinamičnog prilagođavanja novim uslovima, a možda će biti jačanja uloge i udela države i lokalnih investitora. Sigurno je da će doći do pomeranja težišta u sektoru usluga i bitnija će biti sigurna isporuka nego brza isporuka roba i proizvoda. To će dovesti do određenog usporenja i smanjenja prekomerne potrošnje, ali to ne mora biti loše, posebno ako sve te promene bude pratilo usaglašavanje modela društvenog ponašanja. Hotelsko poslovanje i turizam će imati najveće izazove, ali će se oni koji preostanu sigurno prilagodi potražnji koja, najverovatnije, neće puno opasti i oporaviće se u narednim godinama.

 

 

 

Da li bi ovo mogla biti dobra pretpostavka za dalji razvoj cirkularne ekonomije, pitanje je ekonomske opravdanosti na koje se u ovom trenutku ne može dati pravi odgovor. Nova dimenzija i značaj cirkularne ekonomije može biti zahtev za bezbednom ekonomijom (secure economy). U ovom trenutku (polovina aprila 2020.godine), cena sirove nafte je na istorijski niskim nivoima pa su i proizvodi od nafte, pre svega plastika, jeftiniji nego reciklirane sirovine. U takvim uslovima se reciklerskoj industriji plastike ne isplati delatnost jer ne mogu cenovno da pariraju sa svojim proizvodima iako se generisanje otpada neće radikalno smanjiti u odnosu na predviđene količine, sasvim suprotno. Ovde nije u pitanju trenutno zanemarivanje pitanja zaštite životne sredine i borbe protiv klimatskih promena, već je u pitanju čisto komercijalni pristup koji može opravdati samo znatno veća efikasnost i niže profitne margine. Ako se ovakav trend nastavi, veliki broj idustrija u oblasti upravljanja otpadom bi mogao propasti. Jedino bi segment otpad-u-energiju mogao računati na kakvu takvu budućnost, uprkos činjenici da je energija iz obnovljivih izvora sve jevtinija s obzirom na drastičan pad cena tehnologija, pre svega u oblasti konverzije solarne i eonske energije (energije vetra). Za balansiranje industrija u oblasti upravljanja otpadom, države će morati da pokrenu masivne programe podrške u zakonskoj sferi, kroz fiskalnu i finansijku podršku.

 

Tehnologija umrtvljuje humanizam i njegove bitne odlike, kao što su empatija, moral, etika, a kreativnost usmerava skoro isključivo ka tehničkoj sferi i dalji razvoj tehnologija. To nije dobro, jer napredak ne bi trebalo da bude jednokanalan već da oslobodi prostor za kreativnost i u nematerijalnim sferama i da rezultat nije tehnokratsko društvo koje je skoro isključivo u funkciji kapitala, odnosno povećanja materijalnih vrednosti.

 

Jedna dimenzija tehnološkog razvoja koja će izvesno doživeti nagli skok je daljinska privreda koja će sve vise koristiti mogućnost upravljanja procesima na daljinu (remote economy), uz korišćenje superbze komunikacije (5G). Ovo se odnosi kako na industrije tako in a društvene delatnosti

 

(daljinska multilateralna komunikacija – remote participation), na zdravstvo (automatizovana anamneza, daljinske operacije…), obrazovanje (platforme za obuku, obrazovanje i treninge koje su i do sada postojale ali će dobiti na svom značaju), na trgovinu (prodaja preko interneta i dostava robe), itd. Ovaj proces, na žalost, može dovesti do daljeg međusobnog otuđenja ali i do potpune kontrole ličnih podataka, sa svim posledicama koje to nosi (globalni i potpuni nadzor svih aktivnosti pojedinaca uz pomoć mobilne tefonije, personalnih implantiranih čipova, nano-implanta, praćenja preko interneta, ogromne mreže nadzornih kamera i uređaja)…

 

Da li će razrešenje krize dovesti do humanijeg ili tzv.”organskog” društva u kome su ljudske aktivnosti u sinhronizaciji sa biološkim ritmom života, tek će se pokazati ali je izvesno da će jačati građanski pokreti koji će sve više zagovarati organizaciju društva na način koji će u mnogo većoj meri poštovati bazne ljudske potrebe i prava (na primer potrebe za sveobuhvatnom zdravstvenom zaštitom). To svakako neće ići lako jer je pitanje je da li će centri kapitala, odnosno ekonomski pokretački centri, moći da se potisnu u drugi plan i da socijalne potrebe budu prioritetne kao preduslov opstanka ljudske zajednice. Potrebna je promena matrice funkcionisanja savremenog sveta u kome je sada novac prvi i jedini cilj postojanja, a imati znači biti. Iz tog razloga će izvesno pojedini društveni segnmenti dobijati na snazi i značaju iako je teško očekivati socijalnu revoluciju velikih razmera. Ono što je pandemija virusa pokazala i dokazala je nedostatak solidarnosti i razumevanja koji su pretpostavka napretka.

 

Istovremeno, sigurno će doći do globalne ekonomske recesije, bolje rečeno do zastoja u rastu što je i bez Covid-19 već duže vremena upitno. Naime, neoliberalni pristup podrazumeva stalni rast i proizvodnje i potrošnje kako bi se obezbedila rastuća stopa profita i onda opet novi rast. Međutim, nijedan prirodni proces nije jednoznačan, rast mora doći u zasićenje, bez obzira šta je u pitanju.

 

 

 

Štampanje para, kreiranje novih virtuelnih vrednosti i naduvavanje vrednosnih balona kao i brisanje dugova i potraživanja predstavljaju, u svojoj suštini globalni bankrot na koji se pristaje konsenzusom, a sve u svrhu resetovanje sistema na prethodno stanje. Izrazito nacionalni pokreti sa jakom socijalnom diomenzijom će jačati a nacionalističke, ultradesne političke opcije će pokušati da kapitalizuju na destrukciji multilateralizma uz programe koji će fiktivno pokušati da pariraju programima socijalne pravde. Međutim, kako se desni, nacionalistički programi oslanjaju na stubove neoliberalizma, ukoliko kapital ne bude mogao da povrati svoju poziciju i uticaj na društvena kretanja, sasvim je moguće da će se pojaviti neorenesansni pokreti.

 

Postoji opravdana bojazan da ako se sve vrati na staro, bez naučenih lekcija, pandemija Covid-19 može biti tek generalna proba za nešto mnogo gore!